3 сметње при постајању стран – interview (SR

Oдломци iz iнтервјуa уметнице Наде Прља са новинарком Мимозом Петревском Георгиевском

За Македонски дневне новине “Нова Македонија”

 

Македонска уметница Нада Прља је недавно, kao deo „From diaspora to diversities“ project u Beogradskoj галерији “Ремонт”, одржала радионицу pod naslovom “3 сметње при постајању стран” која реферира на њен пројекат “Елиенс Инк” из 2008. године i koi se sastojao od tri individuele vezen sa ucesnicima radionice.

Rадионица “3 сметње при постајању стран” изражује и тестира припадност и уопште могућност равноправног признавања, т.ј. “бити другачији” у свету који по напливом миграната, се све више клаустрофобично затвара.

Прља од 2007 године третира тему миграције у групи пројеката под наслвом ‘Migrants and Aliens’. Ова група пројеката кометира и директно говори о проблемима имиграната у савременом друштву. Сви пројекти који сачињавају ову групацију су проиѕведени и реалиѕовани у различитим медијима као инталација, цртеж, видео укључујући и live art перформанс. Ови пројекти су били претставњени у разним градовима као Лондон, Праг, Братислава, Њу Јорк, Баку, Скоље, итд.

У okviru „From diaspora to diversities“ medjunarodnog project, u istoimenoj galeriji је представила, путем презентације,  и њен уметнички пројекат “Зид мира”, који је реализован  у оквиру 7-ог Берлинског Бијенала у 2012. години, када је на познатој улици Фридрихштрасе поставила јавни уметнички пројект – зид, дуг 12 и висок 5 метара, који се налазио на  неколико корака од места некадашњег Берлинског зида. О проблему припадности,  пресељења и адаптирања различитим друштвеним условима и како и о дискриминацији, Прља говори и из сопственог искуства, јер је и она сама променила место боравка,  Сарајево, Скопље и Лондон.

У појекту “Зид мира” симболички указујете на економске поделе у савременим градовима и модерним друштвима. Шта би, из данашње перспективе, након неколико година, радвајао и делио тај зид?
Данас “Зид мира” може да се посматра као прекогнација реалности  у Европи. Политичка клима се променила у само неколико месеци, па је и Македонија како дел од ,,Балканске руте” почела да поставља двослојну бодљикаву жицу да би спречила улазак са Грчке стране такозваних економских емиграната или илегалних избеглица.

Мађарски премијер Виктор Орбан се залаже за “Европску линију одбране,” пољски премијер Беата Схидло позива на повећање безбедности спољашње границе ЕУ, тако да се неке европске земље позивају  на мере које су само пренеколико месеци биле дискутабилне, необичне и ретроградне.

“Зид мира” је у 2012. години био изведен као баријера, да би визуелизирао  економску поделу улице Фридрихштрасе асоцирајућијући на различити социјални статус грађана по дужини те улице. Наиме, На источном делу улице се налазе  најлуксузније продавнице и скупи хотели и апартмани, док  на западном делу  улице незапосленост становништва износи 40 посто. “Зид” је блокирао саобраћај на тој познатој улицата два месеца. У то време пројекат је добио похвале и критике, пре свега због асоцијације на Берлински зид који је раније одвајао два политичка система. Део јавност је видела овај уметнички пројеката – зид као симбол ксенофобије, присилних граница, затварања и подела које нису биле карактеристичне за савремено, демократска друштво које се залагало за отвореност и просторе без граница.
Чини се да је ситуација по питању одбацивања и ксенофобије у међувремену много ескалирала.  Може ли уметност некада да предвиди ствари?

У 2013. години,  у чланку у листу “Гардијан”, новинар Џон Хенли поставља питање зашто градити нове зидова када је историја показала да су они постојећи ретко оправдали своју сврху. Ова изјава сада звучи анахроно, ако се узме у обзир оно шта је недавно рекао аустријски министар иностраних послова Себастиан Курц, који је изјавио да  ЕУ и Балкан морају деловати заједно како би се спречио неконтролисани прилив миграната,  што и укључује употребу зидова. Постаје видљиво да су концепти који су пре неколико година изгледали ксенофобични, данас су прихватљиви и од стране највиших органа власти у појединим земљама.

На неки начин и мој јавни уметнички пројект “Зид мира” у 2012. године је био претеча онога што се дешава данас, и укаѕивао је на потенцијално сценарио, које је на жалост постала сурова реалност у савременој Европи. Циљ уметности је, не само да ослика одређене ситуације, него и да укаже на потенцијалне опасности, и сама реч авант гуард, ѕначи претходница-претеча ствари које ће се догађати.

Чини се да је проблем са мигрантима  обележио целу протеклу деценију. Хоћете ли Ви наставити да  третирате ово  у Вашим уметничким пројектима?
Као уметник, ретко говорим о себи, својој прошлости, садашњости, али ипак у преносном смислу иѕражавам лична искустава. Пре мог одласка у Енглеску 1998 године нисам имала интересовања за ову тему. Мој фокус, тада као младог уметника, више је био усмерен према личној и колективној историји у смислу фасцинације према социјалистичкој  прошлости, представљеној кроз објекте и специфичним  амбијентом који је створио тај систем. Након одласка, у мојим 26 –тим годинама, мој фокус променио. После неколико година празнине и истараживања, тема миграције се сама  наметнула, и из ње су произашли пројекти који су били засновани на проблематици прилагођавања у страном окружењу, почевши од мог личног искуства, али такоће и из једне шире перспективе и опсервације.
На пример, у  пројекту “Права, ја сам Македонац”, “Права, ја сам Србин”, “Права, ја сам Босанка”, итд., деца из породица миграната у Енглеској читају на енглеском језику текст из ,,Приручника о човековим правима и слободама,,. Због сложености текста и недовољног поѕнавања јеѕика они тешко читају овај текст. Ова ситуација је једна од типичних ситуација са којом се сусрећу досељеници – првенствено немогућност да се довољно раѕуме смисао пренесене поруке, ѕатим спутаност да се правилно и адекватно изрази сопствено раѕмишљање, чак и емоције.

Свако ко је живео у различитим срединама неминовно се сусреће са проблемима припадности и са проблемима у остаривању могућности за признавање и прихватање у новим срединама.
Миграција и појам слободног кретања између држава је честа тема мојих пројеката. “Елиенс ИНК” из 2008. године је само један пројект, који сам уѕела основу ѕа раѕвијање радионице у Београду.

Које су “3 сметње” при постајању стран? Од чега се састојала Радионица у галерији “Ремонт”?

Циљ “сметња 1” је био укаze на пробламатику прожимања, разумевања и прилагођавању новим срединама. Водилац радионице je диктирo дневне новости на Norve[kom и учесници радионице su писати, по свом нахођењу иzговорене речи.

Циљ “сметња 2” је био да укаже на немогућност иѕражавања мисли и осећања у новим срединама. Uчесниci радинице su bili са ѕавеѕаним устима, док водитељ радинице пита учеснике на енглеском јеѕику питања, dok su учесници пробаli кроѕ повеѕ да одговоре на постављена питања.

Циљ Циљ “сметња 3” је био да укаже на немогућност прилагођавање новим срединама под потенцијалним условима раѕвијене ксенофобије и неприхвтања нових придошлица. Sами учесници su исписali на мајицама слогане који су инспирисани њиховим раѕмишљањима о ксенофобијском односу према мигрантима.

Који од актуелних дешавања изазивају Вашу уметничку фантазију и шта Вам је инспиративно за уметничко обликовање?
– Као уметник увек реагуем на конкретни социјалне, друштвене и политичке т.з.в. “локалне” ситуације. Посебно је пројекат у Берлину 2012. године био реакција на економску и социјалну ситуацију у једној области  тог града. Затим кроз пројекат “Манифеста 6” у 2010. години радила сам са затвореницима у граду Мурција у Шпанији, где сам опсервирала стање поштовања људских права у локалним затворима, такође сам обрађивала  положај избеглица из Чеченије на југу Аустрије. Проблем са овом врстом пројекта је ограничена комуникација са широм публиком, јер  пројекти третирају проблем који је повезан са одређеним регионом, граду итд. тако да може да се деси да не буду препознати од стране шире публике. Али моја посвећеност неким локалним проблемима, специфичним и наизглед непремостивим, покреће моје стваралашто и остаља траг код локалног становништва.

%d bloggers like this: